Iz oružarske arhive: U pogrešno vreme, na pogrešnom mestu

Drugi svetski rat je obeležen nezajažljivim apetitom svih zaraćenih strana za svim vrstama naoružanja. Fabrike aviona, tenkova, artiljerijskog i pešadijskog naoružanja nisu bile u stanju da podmire enormne potrebe naraslih vojski.

U ratu oružja nikad dovoljno

Oznake na jedinom poznatom sačuvanom primerku pod rednim brojem 15., Foto: Muzej TOC Aberdin

Traženi su novi načini koji bi omogucili bržu i jeftiniju izradu. Jedan od njih je bio i izrada osnovnih delova oružja presovanjem čelicnih limova, što je bilo primenjeno kod većine automata ratne produkcije. Drugi pristup bio je kao kod britanskog Stena. Sa izuzetkom cevi i zatvarača, sve ostale delove bilo je moguće napraviti u osrednje opremljenoj bravarskoj radionici od zavarenih čeličnih cevi.

Pročitajte još: Kako napraviti fiksne noževe, niske cene, ali visokog kvaliteta i upotrebljivosti? Odgovor je - DROP FORGED

Jasno je uočljiv otvor na prednjem delu sanduka, Foto: Muzej TOC Aberdin

Takvom logikom poveli su se i stručnjaci iz nemačke firme “Erma”, koja je možda najpozantija po legendarnim “šmajserima”. Automat konstruktora Bertolda Gajpela je nepoznat široj javnosti jer je sačuvan samo jedan funkcionalan primerak sa rednim brojem 15. Samo pukom srećom je ostao čitav u posleratnom periodu, kada su mnoga oružja od nedovoljnog značaja za ratovanje (a u stvari od velikog istorijskog), uništavana kao “ratni viškovi”.

Jedini "preživeli"

Ovde prikazani primerak se nalazio u muzeju tehničkog-opitnog centra u Aberdinu, koji je 2005. godine prebačen u Fort Li. Rešenost nemačkih konstruktora da prave oružje brže i jeftinije, sa minimalnim učešćem specijalizovanih mašina, visokokvalifikovne radne snage i strateških materijala, rezultiralo je automatom Bertolda Gajpela. Sam automat je izuzetno jednostavne konstrukcije. Sanduk i obloga cevi izrađene su od čeličnih cevi identičnog prečnika, međusobno spojenih nitnama. Na kraju sanduka/kundaka nalazi se oslonac za rame, koji je zapravo komad cevi na čijem je jednom kraju jednostavnim varenjem pričvršćen profilisani “čep” sanduka.

Detalj zadnjeg nišana, ručice zatvarača i gornje strane uvodnika okvira, Foto: Muzej TOC Aberdin

Na mestu ga pridržava čelični osigurač u obliku šipke sa oprugom. Sa spoljne strane oslonca navarena je tanka šipka koja služi za provlačenje remnika, što je najjednostavnije i najjeftinije moguće rešenje.

Jednostavna konstrukcija

Sklop okidačkog mehanizma je na uobičajenom mestu, između okvira preuzetog sa MP-38, odnosno MP-40 i rukohvata. Okidački mehanizam je vrlo jednostavan i omogućavao je samo rafalnu paljbu. S obzirom da je kadenca vrlo mala, samo 500 metaka u minuti, ovo nije nikakav problem, jer se strelac lako može uvežbati da sa ovakvim okidačem gađa jedinačno. Rukohvat predstavlja vertikalno navarena čelicna cev. On nije zatvoren sa donje strane, pa postoje spekulacije da je bio predviđen da služi i kao neka vrsta montaže prilikom gađanja iz oklopnih transportera.

Izgled dvostrukog pomičnog uvodnika okvira sa donje strane, Foto: Muzej TOC Aberdin

Budući da je kundak (termin upotrebljen uz stvarno mnogo dobre volje) u istoj ravni sa cevi, nišani su morali da se postave neuobičajeno visoko za to vreme. Zadnji nišan se sastoji od tri pločice zaštićene od bočnih udaraca. Prva je fiksna i predstavlja daljinu od 100 metara, dok su druge dve preklopne i baždarene za daljine od 200 i 300 metara. Sa zadnje strane nišana je jednostavnim varenjem pričvršćen odbijač ispaljenih čaura. NJegova uloga je bila da spreči vrele čaure da udaraju strelca po licu prilikom paljbe. Prednji nišan je takođe jednostavne konstrukcije i moguće su njegove korekcije po pravcu.

Dvostruki okviri za kritične situacije

Oslonac za rame, ujedno poklopac zadnjeg dela sanduka, Foto: Muzej TOC Aberdin

Najzanimljivija i najneobičnija stvar na ovom automatu je svakako njegov sistem uvodnika okvira. Malo bolji poznavaoci trofejnog naoružanja, prepoznaće rešenje koje je upotrebljeno kod MP-40/I. Oovde je primenjeno rešenje duplog uvodnika okvira. Kada korisnik ispali prvi okvir, dovoljno je da pritisne polugu sa prednje strane uvodnika i da bočnim pomeranjem postavi novi okvir ispod uvodnika metaka na zatvaraču. Jedina razlika između rešenja na EMP-44 i MP-40/I je u tome što je na prvom izostavljen pokretni limeni poklopac, koji je trebalo da spreči ulazak prljavštine u unutrašnjost mehanizma. Postoje različite teorije zašto je ovaj neobični sistem napravljen. Jedna od njih je da je ovo urađeno za izviđačko-diverzantske jedinice. Navodno, zbog prirode njihovog posla ponekad je potrebna munjevita izmena okvira.

Zatvarač ovog neobičnog automata je bio dvodelni i podsećao je na onaj sa MP-40. Glavna razlika je što novi zatvarač nije imao fiksnu iglu. To je dobro rešenje, jer ukoliko dođe do njenog oštećenja, jednostavnom zamenom se oružje vraća u funkciju, što nije slučaj kod fiksnih igala. Ručica zatvarača se nalazi sa desne strane i ujedno predstavlja jedini sigurnosni mehanizam. Ovo rešenje je najverovatnije prekopirano sa britanskog Stena.

Suviše neugledan za Vermaht

Prednji nišan i jednostavna gasna kočnica, Foto: Muzej TOC Aberdin

Sudbinu EMP-44 je zapečatilo nekoliko stvari. Najpre, nastao je u vreme kada je Vermaht kao krajnji korisnik još uvek imao vrlo stroge zahteve. Bez obzira na ono 44 u nazivu, oružje je nastalo 1943. godine, dok je Nemcima još uvek išlo relativno dobro. Vojska jednostavno nije mogla da prihvati jedno tako grubo oružje, krajnje neuglednog izgleda. Iste 1943. godine “Erma” je prestala da pravi MP-40 i prebacila se na MP-43 (ili MP-44, odnosno StG 44). Ovako primitivno oružje nije moglo ni izbliza da se meri sa novom “jurišnom puškom” u koju su Nemci polagali velike nade.

Pročitajte još: Ratnik iz opkoljenog Lenjingrada - PPS-42 i PPS-43

EMP-44 je bio izuzetno grubo oružje, nastalo u pogrešno vreme i verovatno, na pogrešnom mestu. Da je razvijen u Velikoj Britaniji nekoliko godina ranije, verovatno bi bio svetski poznat model vatrenog oružja. Ovako, jedini poznati preživeli primerak je primoran da čami u vitrini, u okviru male izložbe zaplenjenog naoružanja u vojnom muzeju.

Foto: Muzej TOC Aberdin