Дуг пут до савршенства

Познато је  да је Браунингово чедо поуздана и робусна конструкција, прослављена и доказана у многим ратовима, како светским тако и у бројним локалним сукобима. И баш као што је конструкција браће Маузер и после више од сто година у употреби, тако је и М1911 А1 и даље врло честа појава.

Најкопиранија "четрдесетпетица"

Спартанско паковање кинеског пиштоља, фото: Н. Трифуновић

Поједине војске и полиције, баш као и спортски стрелци и цивили и даље врло радо користе доказану комбинацију пиштољ-метак. Логично је да се јавио велики број произвођача широм света, који су копирали ову челичну легенду. Један од њих је и кинески произвођач "Норинцо". У питању је компанија огромног производног спектра, која на светском тржишту пласира оружје израђено у фабрикама најмногољудније земље света. 

Прочитајте још: По мери стрељачке аристрократије - „Крем де ла крем“

Пре десетак година набавио сам савремену кинеску верзију легендарног Цолта М1911 А1 калибра .45 АЦП. У питању је основни модел чувеног пиштоља, рађен по војним спецификацијама, без икаквих посебности. Ово је битно напоменути јер постоји много варијаната и подваријаната овог пиштоља.

Предњи нишан је једноставно уклоњен одламањем, тако што је уврнут око своје осе, фото: Н. Трифуновић

Многи произвођачи су уносили одређене измене по свом нахођењу, тако да неки део који је рађен по војним спецификацијама не мора да одговара њиховом моделу и обратно. Некада је могуће извршити одговарајуће упасивање делова, док је то често немогућа мисија. Било како било, нови љубимац је после многих година интензивног ношења и употребе, показао све предности и мане основне конфигурације.

Неадекватни нишани

Неке мане су естетске, док су друге функционалне природе. На првом месту морамо истаћи нишане. Оштри су, ситни и нимало нису у складу са савременим трендовима употребе краткоцевног оружја. Било да оружје користите у спортске или самоодбрамбено-борбене сврхе, нишани морају бити јасно и лако уочљиви. 

Вишеструким наваривањем са ЦО2 апаратом и брушењем, добијен је одговарајући "дабров реп" и грба на аутоматској кочници, фото: Н. Трифуновић

Логично, ситна мушица која је дошла на кинеској верзији једноставно није дорасла том задатку. Стандардна кинеска мушица са белом тачком још је и добра у поређењу са оригиналном, која је својевремено постављана на америчким војничким пиштољима. Задњи нишан је типичан, са две беле тачке које су убрзо обојене у црвено ради контраста.

Јасно се види несавршен, али само привремен финиш, фото: Н. Трифуновић 

Друга особина која је код Норинца била незадовољавајућа је окидање. Вероватно не постоји чистокрвни борбени пиштољ са могућношћу мекшег, а истовремено безбедног окидања од М1911. Међутим, на постојећем примерку, окидање је било...

Цитац спољашња футрола се показала као пун погодак за ношење овако великог пиштоља, фото: Н. Трифуновић 

Па, рецимо да се може окарактерисати као типично, за службено оружје произведено у великим серијама. Непотребно дуг ход, уз нешто мало више "гребања", са силом од скоро 4 килограма је далеко од окидања из снова и онога што конструкција може да пружи. Наравно, само мењање окидача није довољно, односно, потребно је изменити и вањски ударач. Истина, могуће је извршити и модификације на постојећем.

Али опет, оригинални спољашњи ударач у комбинацији са класичном активном кочницом на рукохвату такође није најсрећнија комбинација за савремене хватове оружја. Јер, при дубоким хватовима стандардни ударач је склон да прави "уједе" на делу шаке између кажипрста и палца. Ово је поготово изражено код корисника са крупнијим шакама. 

Неугледне дршке и финиш

Наредни проблем је типичан за све моделе М1911 рађене по војним спецификацијама, а то је отвор за избацивање чаура. Овде је отвор за нијансу прекратак да би омогућио поуздано избацивање неиспаљених метака из цеви приликом ручне манипулације навлаке. То није проблем за војну ФМЈ муницију, али за савремене метке, попут оних са шупљим врхом или ручно пуњених, код којих је дужина нешто већа, може бити врло озбиљан проблем. Ово је једна од првих ствари које оружари у САД раде када дорађују ове пиштоље.

Пиштољ је морао да прође и ново ватрено крштење

Детаљ који целом пиштољу даје стварно јефтин изглед су пластичне дршке. Признајем, свој основни посао раде и више него добро, али естетски су изузетно одбојне. Кочница која је на класичном М1911 А1 смештена на левој страни рукохвата је врло поуздано решење и ради јако добро. Иако, уз мало дужу и ширу полугу може да послужи и као врло згодан ослонац за палац десне руке. Ово може бити од користи приликом савремених борбених хватова, јер помаже при окидању. Или боље рећи, смањује грешке које се уносе при окидању. И тако, нашла се још једна измена... Последња ствар која је препозната као проблем је сам финиш.

За љубимца само најбоље компоненте

На основу прикупљених података са интернета, потребне делове сам поручио онлајн из "Броунел'са". У питању је вероватно највећа трговинска кућа која се бави продајом оружја, делова за оружје, муниције и компонената за пуњење, као и све могуће пратеће опреме. Што је најбоље, запошљавају велики број врло компетентних оружара, који ће вам дати одговарајући савет у случају да нисте сигурни у свој избор.

Практично завршен пиштољ, са изузетком површинске заштите, фото: Н. Трифуновић

Проблем са предњим нишаном је што је рађен по војној спецификацији монтирања, односно преко челичног стубића, који се по постављању раскује и тако учврсти. Савремени пиштољи се углавном базирају на мотажу нишана путем ластиног репа. Ово њихову замену чини далеко лакшом као и подешавање по правцу. Из тог разлога и (да се не лажемо), због благе несигурности у сопствене способности, узет је МГW предњи нишан. Избор задњег нишана је био једноставан. Желео сам Новак лоw моунт нишан без икаквих белих тачака, трицијумских или фибер цевчица. Избор је пао на Ед Браунову верзију. Осим повољне цене, највећи разлог је био у томе што је Ед врхунски мајстор за дораду пиштоља М1911 и што такав човек не би ставио своје име на било какав производ.

Резултати тестирања поузданости

Из истог разлога на листи се нашао и његов окидач. У питању је олакшана верзија са избушеним окидачем од алуминијума и тзв. триггер стопом, односно малим вијком којим се регулише дужина хода. Ударач, произведен у "Wиллсон Цомбату" је одличан избор. Истина, рађен је МИМ техником, а не ковањем и глодањем. С друге стране, ако један од произвођача најфинијих кастом "четрдесетпетица" израђује и продаје овакве удараче, онда су сигурно довољно добри и за мој пиштољ.

Оригиналне дршке су замењене дрвеним, рађеним од махагонија, које су у сопственој режији заштићене шелаком. Уз нове дршке су стављени и нови имбус вијци. Истина је да је ова измена урађена из апсолутне таштине, а не из потребе. Али шта је, ту је.

Помоћ искусног пушкара

Одлучио сам да модификујем постојећу активну кочницу која. Пријатељ, врло искусан пушкар и варилац је одрадио свој део посла тако што је наварио нови реп и "грбу" за длан. Наравно, после грубе обраде и почетног упасивања било је потребно поновити наваривање са ЦО2 апаратом и "искушавати" пријатељство. И тако више пута... Али добијени резултат је био више него добар и што је најбоље, сачувао сам пријатеља. Одлично! Исти мајстор је урадио и "набацивање" материјала на ручну кочницу, тако да није било потребе наручивати посебну, што је донело и одређене уштеде, иако то није био примарни циљ.

Прочитајте још: Зашто је Трувело АДП добио надимак ЕГЗОТИЧНИ СВАШТОЈЕД

Замена нишана је у овом случају била врло пипав и напоран посао. Оригинални предњи нишан је уклоњен ломљењем и на његово место је постављен нови. Међутим, прави проблем је наступио када је требало ставити задњи нишан. Нормално, за ту операцију је довољно ангажовати првог металостругара и комплетна прича ће бити одрађена час посла. Али одлучио сам да тај посао одрадим ручно, турпијама, што је трајао око два дана! Требало је водити сталну бригу да се не погреши и да се вишак челика са навлаке равномерно уклања. Такође, турпијање хром-молибденског челика са минијатурним турпијама највише подсећа на Сизифове муке. 

Привремено решење хладни брунир

Завршна обрада је посебна прича. На жалост, код нас смо углавном ограничени на брунирање или хромирање. Хромирање као заштита има предност да је изузетно дуготрајна и врло ефикасна. С друге стране, боја је често одбијајући фактор, баш као и у овом случају. Што се топлог брунирања тиче, то је најпопуларнији вид заштите. Лако "освежава", а и боја је одговарајућа. Као што рече један бивши колега: "Оружје мора бити црно, таква му је и улога". Трећа варијанта би био церакот. Ово је савремен вид заштите и лаички речено, ради се о ултра танком слоју боје који се онда запече. Проблем је што је прилично скуп процес, а и врло тешко је наћи некога ко га ради код нас. 

Поузданост је остала непромењена што је и најважније, али је уочено прилично велико подбацивање погодака

Резултати повремено знају да не испадну каквим смо се надали, чак и када говоримо о професионалној изведби што је и највећи проблем. С обзиром да је рађен на бази керамичких честица, екстремно је тврд и отпоран на све врсте хабања, корозију и слично. Али баш због те тврдоће, у комбинацији са неким другим факторима, може да дође до љуштења. Ту је и хладни брунир, али  захтева много времена и пажљиво праћење целог процеса оксидирања.

Ватрено крштење

На крају је, као привремена солуција одабрано хладно брунирање помоћу Балистолове течности. Истину говорећи, ово је и апсолутно најлошије решење од свих поменутих. Јер, отпорност на корозију је најслабија и врло је тешко добити уједначено обојене површине, али је, с друге стране најбржа варијанта. А и најјефтинија, јер сам већ поседовао потребно средство. Осим тога што је цео процес брз и практично бесплатан, уједно је и најбезболнији за уклањање када се једном донесе коначна одлука о трајној заштити.

Процес вишекратног наношења течности, испирања и полирања фином челичном вуном је трајао мање од сат времена. Резултат није одушевљавајући, али је прихватљив као привремено решење.
Коначно финиширан пиштољ је морао да прође и ново ватрено крштење. На отвореном стрелишту је брзински одрађено тестирање поузданости и прецизности са неколико врста муниције, на даљини од 10 метара. Поузданост је остала непромењена што је и најважније, али је уочено прилично велико подбацивање погодака. Накнадним турпијањем мушице, добило се жељено поклапање нишанске линије са средњим поготком на даљини од 15 метара. Ово одступа од уобичајене даљине од 25 метара, али је много реалније за класичне самоодбрамбене ситуације.

Прочитајте још: Велики потенцијал Паклене канџе (ФОТО)

И шта рећи на крају? Ако одузмемо привремени финиш, резултат овог пушкарског "путешествија" је одлична борбена справа. Осим тога, комплетан процес, иако повремено напоран, показао се као занимљив и поучан, а то је можда и највећа добит. Ко зна, можда овај текст некога наведе на сличну идеју...

Нинослав ТРИФУНОВИЋ