"Па, где си бре ти, Мицо, није те било неко време, ево ти..." О сцени испред продавнице у Београду БРУЈИ СРБИЈА

Познати српски психотерапеут др Владимир Ђурић још једном је својом објавом натерао све који га прате да размисле да ли су некоме судили на основу "првог погледа" и да ли су бар једном "пружили руку"  ономе коме је помоћ потребна.

Прочитајте још: "Сине, она је умрла пре 7 година": Повезао девојку до центра Неготина, сутрадан сазнао БОЛНУ ИСТИНУ

Његов статус преносимо у целости:

- Прохладна пролећна ноћ…Око поноћи… Два пара очију, један пар светлијих, обичних, људских и један пар тамнијих, кучећих…

Испред продавнице на Дедињу, тог стецишта најшароликијег могућег круга потрошача, милионера, дипломата,  певача, алкоса,  студентарије, навијача и пропалица.

Људске очи су нежне и топле и молећљиве, гледају у пролазнике и у малу ћасу са новчићима и жутим и зеленим новчаницама испред њених склупчаних ногу.

Прочитајте још: Ноћима неће САН на очи? ИЗБАЦИТЕ ову ствар из собе!

Кучеће су „са оним погледом“, ваљда еволутивно створеним да ти додирну душу да искамче храну да би преживели у Велеграду смештене нешто ниже од људских, у крилу… Слика из алманаха „Туга 2020“.

Улазим у продавницу, размишљам о њима до првих слаткиша. После заборављам. На каси, стојим иза "ње".

Четрдесетак година, скупи комплет, прејак мирис, натапирана фризура (од данас), четири круга на малом кључу од аута, ананас, индијски орах и говеђа пршута у корпи и још тона ствари које обичан свет купује за славу или Нову годину, ужурбана, антипатична, без иакавог интимизирања завршава са касирком и одлази уз ореол н*дрканости који остаје за њом.

Прочитајте још: Ако сваког јутра почнете дан са ОВОМ намирницом тело ће вам бити захвално

Ја завршавам на каси за секунд, излазим фактички иза ње на вратима. Долазимо истовремено до њих двоје. Припремам сићу, али потом чујем:

"Па где си бре ти, Мицо, није те било неко време, ево ти… ово ти је сухомеснато и хлеб, имаш ту мало сира поред, ово ти је да се засладиш после, а ово је за њега… ма нема ништа, све по старом, ајде видимо се".

Два пара очију добијају сјај, и испод њих се појављује нешто бело, и искрено, и захвално, и један репић се протеже после ко зна колико времена. 

Та сцена ми улепшава ноћ и јун.

Ресетован, ревитализован, одлазим са те позорнице...Мислим се: Има, има бре нас, има "нормалаца", добрих пристојних људи, само су се замаскирали, створили грубу љуштуру око мекане душе да се случајно не види оно најбоље у њима, да их неко не провали, да не помисли да су наивни и недорасли, да „нису за ово време“…

Прочитајте још: Сита је и сува, а БЕБА и даље ПЛАЧЕ: Онда је разлог ОВАЈ ПРОБЛЕМ

И размишљам колико је заисто мало потребно да некога учинимо срећним. И колико сви то реално можемо себи да приуштимо и да тиме на веома јефтин начин улепшамо живот, некоме потпуно непознатом и ко нам сигурно не може вратити…

Али, ето баш зато…А да себи упишемо пар бодова тамо горе, јер ко зна, сви ми имамо у ормару капут са два лица, за госпдина и пропалицу. Тако да, што је сигурно - сигурно је… Боље да искористимо прилику да дајемо док можемо и имамо, јер ко зна коме ћемо ми испружити руку?