·
·
Коментара: 0
МАЈКЕ
Знате ли зашто мајке плачу на венчањима своје деце? Није срећа у питању, а разлог је поражавајућ
Кажу да нико не уме да “забибери чорбу” као свекрва и ташта. Без разлога и повода, за тили час су у стању да направе пометњу, па чак и да створе раздор у браку своје ћерке или сина. Јер маме увек све најбоље знају и никад не греше.
Свекрва ће пронаћи снаји хиљаду мана, рећи ће јој да није добра домаћица, да није довољно спретна, педантна и економична, па ће разочарано констатовати да је њен син заслужио много бољу супругу.
Прочитајте још: Како су уместо бака "закон" постали ЈУТЈУБЕРИ? Ово су РАЗЛОЗИ због којих је дошло до кризе ауторитета код деце
Исто је и са таштом. Имала је другачије снове и планове за своју мезимицу а онда се појавио он, недостојан њене лепоте, памети, образовања, амбиција...
Добри свекар
Зашто свекар или таст нису на лошем гласу? Зато што су мајке више емотивно везане за децу и теже прихватају њихово одрастање и одвајање од родитеља, па покушавају и даље да имају увид у њихов живот.
Зато не чуди што су свекрве и таште на лошем гласу. Као да им је главна мисија да снајама и зетовима загорчају живот на сваком кораку. Зашто им се стално приписује негативна улога?
- Свака мајка жели добро свом детету а то значи да прижељкује и да изабере одговарајућег животног партнера - каже психотерапеут Зоран Миливојевић.
Она већ има дефинисану представу о томе како би потенцијални зет или снаја требало да изгледају и чиме да се баве, а када се појави кандидат често је незадовољна јер сматра да та особа није примерена за њено дете.
Требало би да улога супруга, а онда и оца, буде важнија од улоге сина.
Игра моћи
Проблеми настају када се појави конфликт између свекрве и снаје, јер тада улазе у “игру моћи”, ко има већи утицај на мушкарца који је истовремено и син и муж - каже Миливојевић.
У стварности родитељи имају дете док оно не напуни 18 година, а након тога одраслог сина или кћерку. Многи од њих, посебно мајке, то не прихватају и понашају се као да дете није довољно способно да доноси исправне одлуке за себе и желе да имају надзор над његовим животом.
Требало би да улога супруга, а вероватно и оца, буде важнија од улоге сина. Неким мамама је неприхватљиво да је њиховом сину, кога су родиле и биле му дуги низ година најважнија особа у животу, сада неко други битнији. Постоје “мамини синови” који у конфликтним ситуацијама стају на страну мајке, извршавају њену вољу без обзира на женину. Зато и не чуди да је “мешање родитеља” тако високо на листи разлога за развод бракова у Србији.
Север и југ
Ривалство је присутно у свим културама и народима. Али постоје битне разлике између северњачког менталитета где су људи на већој међусобној дистанци, у односу на јужњачки, ком и ми припадамо. Овде су људи приснији, а емотивне везе јаче, тако да су и емотивна одвајања тежа.
- Један од разлога зашто мајке плачу на свадбама својих синова и кћери је то што их на неки начин губе, и што ће им у будућности неко други бити важнији од родитеља - напомиње Миливојевић.
Највећи проблем су добри синови који желе да буду и добри мужеви
Колико то може да утиче на брак?
- Супружници морају да уреде “границу” свог брака у односу на родитеље - саветује Миливојевић.
Муж треба да спречи маму и тату да се мешају, као што и супруга то треба да уради, како би брак био заштићен од њиховог утицаја. Проблем настаје када неко не жели да се определи и хоће да буде истовремено и добар син и добар муж, да се не меша у конфликт мајке и жене. Још је горе ако су у питању “мамини синови” и “мамине кћерке” јер они траже од партнера да се прилагоди њиховим родитељима. То, на дуже стазе, води ка разводу.
Прочитајте још: Тате, истраживање јасно показало шта највише утиче на блискији однос са дететом
- Такве конфликте често није могуће превазићи, јер да би се превазишли, потребно је да обе стране то желе, али обично су чврсто уверене да су у праву - закључује Миливојевић.
Зато је у већини случајева потребно успоставити дистанцу, често са прекидом контакта на дужи период, да би се после годину или две односи поново успоставили, али на другим основама.
